Sigurno ste se bar u nekoj fazi života zapitali jedno od čuvena tri pitanja koja počinju sa kako:
- Kako foto-aparat slika?
- Kako brod plovi, a ne potone?
- Kako avion leti, a ne padne?
Danas vam donosimo odgovor na prvo pitanje. Svakoga dana na Internetu se podeli 1,8 milijardi fotografija. Foto-aparati zaustavljaju život i pretvarajuc trenutke u digitalne piksele informacija. Ali kako kamera uzima nešto što vidimo i pretvara ga u digitalne piksele? Kako kamere mogu da zamrznu vreme?
Fotografija je zapravo i nauka i umetnost – a ipak velika većina ne shvata šta se dešava svaki put kada pritisnu dugme kamere ili otvore aplikaciju za kameru na mobilnom telefonu.
Pa kako funkcioniše kamera? Evo šta se dešava svaki put kada pritisnete to dugme – i kako da koristite kameru za snimanje boljih slika.
Osnove fotografisanja – zašto je važna svetlost i kako su radili prvi foto-aparati?
Zamislite da stojite usred sobe bez prozora, vrata ili svetla. Šta vidite? Ne vidite ništa jer nema svetla. Sad zamislite da izvučete baterijsku lampu i uključite je. Svetlost baterijske lampe se kreće pravolinijski. Kada snop svetlosti pogodi neki predmet, svetlost se odbija od tog predmeta i ulazi u vaše oči, omogućavajući vam da vidite šta se nalazi u sobi.
Sva svetlost se ponaša baš poput te baterijske lampe – putuje u pravoj liniji. Ali, svetlost se takođe odbija od predmeta, što je ono što nam omogućava da vidimo i fotografišemo predmete. Kada se svetlost odbije od predmeta, ona nastavlja da putuje pravolinijski, ali se odbija pod istim uglom pod kojim dolazi. To znači da svetlosni zraci u osnovi poskakuju svuda, u svim vrstama različitih pravaca.
Prva kamera je u osnovi bila soba sa malom rupom na jednom bočnom zidu. Svetlost bi prolazila kroz tu rupu, a pošto se ona odražava u pravim linijama, slika bi se projektovala na suprotni zid, naopako.
Iako su uređaji poput ovog postojali mnogo pre pravih fotografija, kakve poznajemo danas, tek kada je neko odlučio da postavi materijal osetljiv na svetlost u zadnji deo sobe, rodila se fotografija. Kada je svetlost pogodila materijal, koji su tokom istorije fotografije činili materijali od stakla do papira, hemikalije su reagovale na svetlost, urezujući sliku u površinu.
Kako funkcioniše objektiv?
Budući da prva kamera nije hvatala mnogo svetlosti, trebalo je zapravo osam sati da pravljenje jedne fotografije. Slika je takođe bila prilično mutna. Kako danas možemo da snimimo oštre slike u milisekundi? Odgovor leži u objektivu kamere.
Iako se svetlost odbija od predmeta, ona takođe može proći kroz njih – ali, kad se to dogodi, zapravo može promeniti pravac kretanja. Objektiv kamere uzima sve svetlosne zrake koji se odbijaju i koristi staklo da ih preusmeri u jednu tačku, stvarajući oštru sliku.
Kada se svi ti svetlosni zraci ponovo sretnu na senzoru digitalne kamere ili komadu filma, oni stvaraju oštru sliku. Ako se svetlo ne sretne u pravoj tački, slika će izgledati mutno ili nefokusirano. Sistem fokusiranja sočiva pomera komad stakla bliže ili dalje od senzora ili filma, omogućavajući fotografu da podesi sočivo tako da je objekat fotografisanja oštar.
Udaljenost takođe igra ulogu u tome kako objektivi kamere mogu da zumiraju. Kada se prednji deo stakla odmakne dalje od senzora kamere, predmeti se približavaju.
Žižna daljina je merenje udaljenosti između mesta gde zraci svetlosti prvi put udaraju u sočivo i mesta do kojih dolaze do senzora kamere. Na primer, na sočivu sa žižnom daljinom od 300 mm, svetlosti je potrebno 300 mm da se usmeri nazad u oštru tačku na senzoru kamere. Objektiv od 300 mm smatra se objektivom koji može da približi udaljene objekte.
Kako funkcionišu filmski i digitalni senzori?
Objektiv kamere sakuplja i fokusira svetlost – ali kako se te informacije beleže?
Istorijski gledano, prvi fotografi su bili i svojevrsni hemičari. Film je napravljen od materijala osetljivih na svetlost. Kada bi ti materijali bili pogođeni svetlošću sočiva, hvatali bi oblik predmeta i detalje, zavisno od toga koliko svetlosti od njih odlazi. U mračnoj sobi film koji je bio izložen svetlosti stavljao se u niz hemijskih kupki da bi na kraju prikazao sliku.
Kako onda funkcionišu digitalni fotoaparati, pitate se?
Iako su sočiva, tehnike i termini isti, senzor digitalne kamere više podseća na solarni panel nego na traku filma. Svaki senzor podeljen je na milione crvenih, zelenih i plavih piksela (tj. megapiksela). Kada svetlost pogodi piksel, senzor ga pretvara u energiju, a računar ugrađen u kameru očitava koliko se energije proizvodi.
Merenje količine energije svakog piksela omogućava senzoru da utvrdi koja su područja slike svetla, a koja tamna. A pošto svaki piksel ima vrednost boje, računar kamere može da proceni boje u sceni, gledajući šta su registrovali drugi, obližnji pikseli. Spajajući informacije iz svih piksela, računar je u stanju da zabeleži oblike i boje u sceni.
Ako svaki piksel prikuplja informacije o svetlosti, tada senzori kamere sa više megapiksela mogu da uhvate više detalja. Zbog toga proizvođači često u reklamama akcenat stavljaju na megapiksele kamere. Iako je to donekle tačno, veličina senzora je takođe važna. Veći senzori će prikupiti više svetlosti, što će ih učiniti boljim izvođačima za scene slabog osvetljenja. Ako je puno megapiksela „spakovano“ u mali senzor, to zapravo pogoršava kvalitet slike, jer su ti pojedinačni pikseli premali.
Kako koristiti foto-aparat u praksi?
Sve moderne kamere koriste sočivo i senzor (ili film) za snimanje slike. Ali zašto onda dvoje ljudi mogu da fotografišu istu scenu i da na kraju imaju vrlo različite rezultate? Kamera je nešto više od sočiva i senzora, a podešavanje dodatnih elemenata menja način na koji konačna slika izgleda.
Šta je kompozicija?
Jedan od načina na koji slike postaju jedinstvene je kompozicija. Objektiv fotoaparata nije u stanju da sve vidi – kompozicija je jednostavno termin koji se koristi za opisivanje onoga što je fotograf odlučio da fokusira na slici i onoga šta je odlučio da izostavi. Prilagođavanje kompozicije često je sasvim jednostavno, a sve što je potrebno je malo kretanja – napred, nazad ili bočno. Male promene u položaju foto-aparata mogu imati veliki uticaj na fotografiju.
Objektivi takođe mogu da pomognu u promeni kompozicije fotografije. Kod zum sočiva, staklo se sastavlja na način koji omogućava korisniku da prilagodi koliko se blizu ili daleko pojavljuje predmet. Na kompaktnom fotoaparatu zum se često vrši malim prekidačem na vrhu kamere, dok DSLR i sočiva bez ogledala imaju kontrolu okretanja oko sočiva. Zum je odličan alat za isecanje predmeta koji su manje bitni za fotografiju.
Šta je ekspozicija?
Još jedan važan aspekt fotografije je ekspozicija, odnosno koliko je slika svetla ili tamna, a oslanja se na niz različitih faktora koji, zajedno, određuju koliko se svetlosti snima.
Digitalni fotoaparati imaju ugrađeni merač koji meri količinu svetlosti u sceni. Dok je automatski, računar fotoaparata bira tačnu ekspoziciju. Iako automatski režim nije savršen i ne dozvoljava vam da prilagodite konačni izgled fotografije, pravilno snimljenu sliku možete dobiti (većinu vremena) izborom režima „automatski“ u meniju fotoaparata (ili na naprednijim kamerama putem točkića za izbor režima na vrhu kamere).
Fotografi početnici i dalje mogu da prilagode ekspoziciju bez korišćenja ručnih režima, pomoću kompenzacije ekspozicije. Ova funkcija jednostavno osvetljava i zatamnjuje sliku. Na naprednim fotoaparatima kompenzacija ekspozicije se često podešava pritiskom na taster sa znakom + i – i okretanjem dugmeta blizu desnog palca.
Ova funkcija ipak nije ekskluzivna za napredne kamere – na iPhone-u možete dodirnuti ekran, a zatim dodirnuti ikonicu sunca i povući prst gore ili dole.
Kada odaberete režim ekspozicije (verovatno automatski za nove fotografe) i odredite šta želite da uključite u kompoziciju, treba samo da pritisnete dugme u gornjem desnom uglu kamere, zar ne? Odgovor je i da i ne.
Pritiskom na gornje dugme (tehnički izraz je otpuštanje zatvarača) do kraja ćete snimiti fotografiju, ali pritiskom na pola fokusiraćete snimak. Gledajući kroz rupicu na vrhu ekrana ili u LCD ekran fotoaparata, pritisnite okidač do pola. Proverite da li je ono što želite da budete u fokusu („subjekat“) zapravo u fokusu, a zatim pritisnite dugme za okidač do kraja, da biste snimili fotografiju.
Pomoću digitalnog fotoaparata, fotografija koju ste upravo snimili pojaviće se na LCD ekranu. Ako se ne pojavi automatski, pritisnite dugme sa simbolom za reprodukciju da biste prikazali fotografije koje ste snimili – pomoću tastera sa strelicama možete da ih prelistate.
Zahvaljujući digitalnoj tehnologiji možete da pregledate slike i ponovo ih snimite ako vam se kompozicija ne sviđa ili ako treba da prilagodite kompenzaciju ekspozicije
Iako vam tehnologija omogućava da fotografišete pritiskom na dugme, to nije uvek bilo tako. Foto-aparati sakupljaju i snimaju svetlost koristeći čistu nauku i naprednu tehnologiju. Vremenska mašina je možda naučna fantastika, ali foto-aparat može da zamrzne uspomene da traju zauvek.
