Novogodišnja jelka, zimzeleno drvo, najčešće bor ili jela, okićena lampicama i ukrasima u čast novogodišnjih ibožićnih svečanosti jedan je od simbola ovih praznika. Božićne jelke mogu biti sveže isečene, u saksiji ili veštačke i koriste se i kao unutrašnji i spoljašnji ukrasi. Dok se drveće tradicionalno povezuje sa hrišćanskom simbolikom, njihova moderna upotreba je uglavnom sekularna. Mnoge porodice stavljaju poklone oko božićne jelke u zatvorenom prostoru koja se otvara na Badnje veče ili Božić.
Da li ste se nekad zapitali zašto kitimo jelku i koja istorijska podloga je u pozadini ove tradicije? Kada je okićena prva jelka? Šta kićenje jelke predstavlja?
Upotreba zimzelenog drveća, venaca i girlandi koji su simbolizovali večni život bio je običaj u drevnoj istoriji, još kod starih Egipćana, Kineza i Jevreja. Obožavanje drveća bilo je uobičajeno među paganskim Evropljanima i preživelo je njihovo preobraćenje u hrišćanstvo u skandinavskim običajima ukrašavanja kuće i štale zimzelenom za Novu godinu. Ova tradicija je kod pagana za cilj imala da uplaši đavola, dok je drvo istovremeno služilo za ptice tokom Božića. Ovaj običaj se održao i u drugim zemljama, a takođe je primećen u Nemačkoj, gde se badnjak postavljao na ulaz ili u kuću tokom zimskih praznika.
Moderno božićno drvo, kakvo svi znamo i kitimo i danas, međutim, potiče iz zapadne Nemačke. Glavni rekvizit popularne srednjovekovne predstave o Adamu i Evi bilo je „rajsko drvo“, jela okačena jabukama, koja je predstavljala Rajski vrt. Nemci su 24. decembra, na praznik Adama i Eve, postavljali rajsko drvo u svojim domovima. Na njega su kačili nafore (simbolizujući euharistijsku hostiju, hrišćanski znak iskupljenja). U kasnijoj tradiciji hostije su zamenjene kolačićima raznih oblika. Često su dodavane sveće, simbolične za Hrista kao svetlost sveta. U istoj prostoriji bila je „Božićna piramida“, trouglasta konstrukcija od drveta koja je imala police za držanje božićnih figurica i bila je ukrašena zimzelenom, svećama i zvezdom. Do 16. veka božićna piramida i rajsko drvo su se spojile i postale božićno drvo.
Običaj je bio široko rasprostranjen među nemačkim luteranima do 18. veka, ali je tek sledećeg veka božićno drvo postalo duboko ukorenjena nemačka tradicija. Uvedeno u Englesku početkom 19. veka, jelku je popularizovao sredinom 19. veka princ Albert, rođen u Nemačkoj, suprug kraljice Viktorije. Viktorijansko drvo je bilo ukrašeno igračkama i malim poklonima, svećama, bombonima, žicama za kokice i fensi kolačima okačenim sa grana na trake i papirne lančiće. Odnešena u Severnu Ameriku od strane nemačkih doseljenika još u 17. veku, božićna drvca su bila vrhunac mode do 19. veka. Takođe su bila popularna u Austriji, Švajcarskoj, Poljskoj i Holandiji. U Kini i Japanu jelke, koje su uveli zapadni misionari u 19. i 20. veku, bile su ukrašene složenim papirnim dizajnom, što ne treba da čudi, obzirom an tradiciju origamija (pravljenje složenih oblika savijanjem papirnih listova).
Ornamenti od duvanog stakla, ukrasi u obliku staklenih kugli, bili su nuđeni na prodaju u Britaniji i Sjedinjenim Državama još 1870-ih, a mnogi su se proizvodili u malim radionicama u Nemačkoj i Češkoj, koje su takođe stvarale ukrase od šljokica, livenog olova, perli, presovanog papira i pamučne vate. U Sjedinjenim Državama, F.W. Woolworth je prodavao 25 miliona dolara u ukrasima godišnje do 1890. godine, do kada su bili dostupni i nizovi električnih lampica za drveće. Tokom 1930-ih, u Sjedinjenim Državama razvijena su veštačka stabla napravljena od čekinja, a 1950-ih i 60-ih godina prošlog veka došlo je do masovne proizvodnje novogodišnjih jelki od aluminijuma i PVC plastike.
Veštačko drveće je steklo značajnu popularnost, posebno u zemljama u kojima je bilo teško nabaviti sveže drveće.
