Duga vožnja sa decom najlakše prolazi kada plan prilagodite njihovom ritmu, a ne obrnuto, jer se uspeh puta ne meri pređenim kilometrima, već raspoloženjem na zadnjem sedištu.
Porodična putovanja automobilom nude slobodu da stanete kad god zatreba, a deca ionako ne znaju koliko ih kilometara još čeka, već samo koliko im je dosadno, žedno i koliko dugo sede na istom mestu.
U nastavku su praktični saveti kako da put prilagodite detetu i da pritom i vi ostanete smireni.
Zašto duga vožnja sa decom traži fleksibilnost?
Odrasla osoba može satima da sedi i gleda u put, a dete to ne može. Mlađa deca teško izdrže više od sat do sat i po bez promene položaja, a kod beba je taj interval još kraći. Umor, glad, dosada i mučnina ne pitaju za vaš raspored i obično stignu baš onda kada je do sledećeg odmorišta još dvadesetak minuta vožnje.
Zamislite uobičajenu scenu: kreće se ujutru, prvih sat vremena sve teče savršeno, deca gledaju kroz prozor i pitaju za krave pored puta. Zatim stiže prvo „Jesmo li stigli?“, pa drugo, pa treće. Ako ste do tada ubedili sebe da morate stići do podneva, svaki prekid vam deluje kao kvar u planu, a napetost iz prednjih sedišta vrlo brzo prelazi i na zadnja.
Fleksibilnost zato ne znači odsustvo plana. Okvirni raspored je koristan, ali krut raspored postaje izvor sukoba. Dovoljno je da unapred znate otprilike gde ćete praviti pauze i koliko vremena ste spremni da vam put oduzme, a da pritom ostavite prostor za promene. Tako se potrebe deteta ne doživljavaju kao smetnja, već kao deo puta.
Tu je i jedna ne tako očigledna prednost. Roditelj koji je prihvatio da će put trajati duže nego što pokazuje navigacija mnogo je strpljiviji. A strpljenje je ono što deca zapravo primećuju, mnogo više nego to koliko brzo stižete na odredište.
Kako pripremiti automobil za potrebe tokom puta?
Priprema ne počinje samo od prtljaga, već i od samog vozila. Ono što vam treba tokom vožnje mora da bude dostupno bez zaustavljanja i prekopavanja gepeka. Torba sa vodom, grickalicama, vlažnim maramicama, kesama za slučaj mučnine i rezervnom odećom pripada u kabinu, na dohvat ruke suvozača ili ispod sedišta.
Korisno je i da zabavu za decu podelite na manje celine. Umesto da sve igračke i knjige ponudite odjednom, delite ih postepeno, kako vožnja odmiče. Nešto novo u pravom trenutku vredi više od gomile stvari ponuđenih na samom početku. Slušanje priča i pesama, jednostavne igre prepoznavanja boja ili tablica i kratki kvizovi često urade više od ekrana, koji brzo dosadi i kod nekih izaziva mučninu.
Posebnu pažnju zaslužuje bezbednost. Dečje sedište mora da odgovara uzrastu i težini deteta, da bude pravilno pričvršćeno i da se ne pomera. Ako putovanje počinje letom, pa se nastavlja kolima, ova provera dobija dodatni značaj.
Primer je porodica koja po sletanju obavlja preuzimanje rent a car vozila na aerodromu Niš i kreće dalje ka planini ili moru. Umorna deca, gomila kofera i nepoznat automobil nisu trenutak za podešavanje opreme, pa je pametno da sedište proverite pre nego što sednete i krenete.
Preporuka je da pre polaska odvojite nekoliko minuta za pregled: da li su kaiševi dobro zategnuti, da li se sedište čvrsto drži za naslon i da li dete u njemu sedi udobno. Kada je sve to urađeno na parkingu, a ne na prvoj benzinskoj pumpi, i vi i deca krećete mirnije.
Kako rasporediti pauze kada se plan promeni?
Svaki dugi put ima trenutak kada plan prestaje da važi. Gužva na graničnom prelazu, radovi na putu ili dete koje je zaspalo u pogrešno vreme mogu da pomere sve što ste zamislili. Tada se pokazuje razlika između roditelja koji se drži rasporeda i onog koji ga prilagođava.
Opšte pravilo kaže da pauzu treba napraviti otprilike na svaka dva sata, ali pravo pravilo je zaustaviti se pre nego što dete pukne, a ne posle. Znaci su obično prepoznatljivi: nemir, ponavljanje istih pitanja, plač bez razloga ili iznenadna tišina kod deteta koje je do tada pričalo. Svaki od njih govori da je vreme za zaustavljanje, čak i ako ste pauzu napravili tek pre pola sata.
Dobro je birati odmorišta sa prostorom za trčanje, a ne samo benzinske pumpe uz put. Petnaest minuta na travi ili igralištu vrati energiju i deci i odraslima, a povratak u automobil prolazi bez otpora. Ako nema takvog mesta, i kratka šetnja oko parkinga, istezanje i čaša vode mogu da pomognu.
Ponekad se desi i obrnuto: deca spavaju, a vi biste da se zaustavite. Tada se isplati produžiti vožnju dok spavaju, jer miran san na zadnjem sedištu donosi dragoceno vreme bez nemira. Pauzu zatim prilagodite trenutku kada se probude, a ne satu na zidu ili navigaciji.
Roditelji koji su navikli da sve drže pod kontrolom često teško prihvataju ovakvu promenu. Ipak, prilagođavanje u hodu retko košta više od nekoliko dodatnih minuta, a štedi živce svima u automobilu.
Kako stići mirnije bez krutog rasporeda?
Ima jedna misao koja deluje nelogično, a mnogim porodicama menja iskustvo puta: možda je najbrži put ujedno i najsporiji. Roditelj koji zbog žurbe preskače pauze često završi sa detetom koje plače poslednjih sto kilometara, a to nikome ne štedi vreme. Nasuprot tome, porodica koja stane tri puta više često stigne sveža i raspoložena.
Zato je korisno da dolazak ne planirate kao tačno određen čas, već kao okvirni period. Kada kažete sebi da ćete stići „negde posle podne“, a ne „tačno u dva“, svaka promena postaje sitnica. Ako imate rezervisan smeštaj ili preuzimanje ključeva, unapred se javite domaćinu i dogovorite fleksibilan termin, pa vas kašnjenje neće opterećivati.
Isto važi i za sam dolazak. Deca posle višesatne vožnje ne dolaze na novo mesto spremna za raspakivanje i dogovore. Bolje je da prvih sat vremena posvetite njima: šetnja, užina, malo igre, a tek zatim kofere i organizaciju. Taj mali ritual zatvara putovanje na dobar način i pretvara umor u osećaj da je put bio deo odmora, a ne prepreka do njega.
Na kraju, dugo putovanje sa decom ne mora da bude test izdržljivosti. Kada ono što ste zamislili ustupi mesto onome što je deci stvarno potrebno, vožnja postaje mirnija, a dolazak prijatniji nego što ste očekivali. Za još korisnih informacija, posetite naš sajt.
